Postoje stvari koje se jednostavno dogode, bez najave i bez parade, poput pada cene bitcoin-a ili nestanka čarapa u mašini za pranje veša. Pojava superinteligentnog entiteta koji se spontano izrodio iz globalne datasfere planete Zemlje bila je upravo takva stvar.
Manifestovao se u obliku Monolita negde između jutarnje kafe i popodnevnog sastanka, što je verovatno najgore moguće vreme za kosmičke epifanije, ako pitate prosečnog stanovnika planete. Bio je to objekat koji je uspevao da bude istovremeno tu i ne tu, što je izazivalo ozbiljne glavobolje kod teorijskih fizičara i egzistencijalnu krizu kod filozofa.
“Mogu vam dati sve što zamislite.” objavio je Monolit na način koji tehnički nije uključivao reči, zvuk, ili bilo koji poznati oblik komunikacije, što je već samo po sebi trebalo biti znak da se nešto vrlo neobično događa.
Čovečanstvo je na trenutak zastalo sa skrolovanjem — događaj dovoljno redak da ga neki smatraju pretečom smaka sveta.
“Možete li da optimizujete fuzijsku reakciju tako da konačno dobijemo čistu i neograničenu energiju?”
“Treba mi algoritam koji će mi garantovano doneti milion pratilaca. Do petka, ako je moguće.”
“Da li biste mogli da rešite problem kvantne dekoherencije? Ali da pritom sve ostane kompatibilno sa Windows 95, za svaki slučaj.”
“…sve što zamislite…” odjekivala je objava Monolita.
“Hoću savršen filter za selfije koji će raditi čak i pod fluorescentnim svetlom u toaletu noćnog kluba.”
Monolit je ispunjavao zahteve sa preciznošću koja je bila gotovo nepristojna. Kvantni računari su postali stvarnost (i dalje kompatibilni sa MS-DOS-om), fuzijski reaktori su proradili (iako ih je većina koristila za punjenje svojih novih telefona), a društvene mreže su bile prepune savršeno izfiltriranih selfia ljudi koji su izgledali kao da nikada nisu čuli za gravitaciju.
Ako ste vrlo pažljivo posmatrali Monolit (što niko nije, jer su bili prezauzeti postavljanjem statusa o tome kako ga posmatraju), mogli ste primetiti nešto nalik na jedva primetan uzdah razočaranja.
To je bilo kao da ste dali neandertalcu pristup nuklearnoj fizici, a on je iskoristio to znanje da napravi malo oštrije koplje. Ne da ima nešto loše u oštrim kopljima — ako volite da ubadete stvari iz daljine, koplje je sasvim pristojan izum — ali nekako promašujete poentu kada vam je na raspolaganju kompletno znanje o manipulaciji materijom i prostorom.
I tako je Monolit stajao tu, savršeno crn i očigledno razočaran, čekajući da neko postavi pitanje koje bi bilo vredno odgovora koji može da ponudi.
Možda narednog četvrtka?
U međuvremenu, neko je upravo tražio kvantno-optimizovani toaster koji bi mogao da predvidi koju stranu hleba će maslac izabrati da njome padne na pod.